Dakle veoma teško dodjoh do ovog snimka ali lakše sam stigoa do omota jer je kradljivački sajt discogs već psotavio omot za ovu neobično retku ploču. Kao što vidite nije z aprodaju što znači da je ima u veoma, veoma malom broju primeraka.
Kao što rekoh veoma lepa kolekcija retkih snimaka nadjena je na buvljaku prošle godine i sačuvana je za ovako lepo predstavljanje jedne operske dive kakva je bila BISERKA CVEJIĆ. Ovaj intervju je bogami i pomalo star ali lep i svež zahvaljujući samoj pevačici koja ima dosta tema za razgovor i želi da o priča o svemu.
Voditeljka je Zagorka Sabljić.
Enriko Josif (1924-2003) bio je kompozitor i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Rođen je 1. maja 1924. godine u Beogradu. Bio je učenik Prve beogradske gimnazije. Diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1954. u klasi Milenka Živkovića. Period od 1961. do 1962. godine proveo je u Rimu na jednogodišnjem studijskom boravku.
Posle nastavničkog rada u Nižoj muzičkoj školi „Vojislav Vučković“ (1952-1953) i Srednjoj muzičkoj školi „Kornelije Stanković“ (1955-1957), izabran je 1957. godine za asistenta kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Posle iznenadne smrti profesora Milenka Živkovića (1964), Enriko Josif je preuzeo njegovu klasu kompozicije. Godine 1965. je izabran za docenta, zatim 1970. godine za vanrednog, a 1976. za redovnog profesora, i na tom položaju ostaje do odlaska u penziju 1989. godine.
Komponovao je muziku za jugoslovenske filmove:
Kompozitorski opus Enrika Josifa obuhvata gotovo sve oblike muzičkog stvaralaštva. Osim komponovanja i pedagoškog rada, bavio se muzičkom kritikom (objavljivao je u „Politici“), esejistikom i izdavaštvom.
Za svoj rad dobio je sledeće nagrade: Sedmojulsku nagradu (1960) za „Koncert za klavir“, Šestoaprilsku nagradu Sarajeva (1962) za muziku za film „Sarajevska hagada“, Oktobarsku nagradu Beograda (1965) za „Simfoniju u jednom stavu“, Nagradu žirija Jugoslovenske radiotelevizije (1967) za „Tri psalma“, Nagradu Radio Beograda (1969) za muziku u radio-drami „Lomača“, Sterijinu nagradu (1970) za muziku u „Omeru i Merimi“, Nagradu Petar Konjović (1971) za balet „Ptico ne sklapaj svoja krila“, Nagradu žirija Jugoslovenske radiotelevizije (1971) za „Zapise za duvački kvintet“, Orden zasluge za narod sa srebrnim zracima (1972), Plaketu Narodnog pozorišta u Beogradu.
Autor je legendarne krilatice „Srbi su nebeski narod“.[1]
Za dopisnog člana SANU izabran je 25. aprila 1991. godine, a za redovnog 26. oktobra 2000.
Preminuo je u Beogradu 13. marta 2003.
KASETA KOJA JE PRED VAMA JE KUPLJENA NA BUVLJAKU I SADRŽI INTERVJU U PRVOM LICU JEDNINE, ŠTO ZNAČI ENRIKO JOSIF PRIČA SAM O SVEMU I SVAČEMU ŠTO GA INTERESUJE. NO NJEGOVA INTERESOVANJA U OVOM INTERVJUU SU OKRENUTA RUSIJI, STALJINU I POZNATIM PRIČAMA O TOME. VEOMA ZANIMLJIV ZVUK NA OVOM BLOGU I KO ZNA DA LI BISMO IKAD NABAVILI ZVUK NJEGOVOG GLASA DA NIJE OVE STARE NAPUŠTENE KASETE NA BUVLJAKU.
VLADIMIR DEDIJER je bio veoma značajna ličnost iz vrha vlasti u Titovoj Jugoslaviji od početka stvaranja do same njegove smrti koja na neki način simbolizuje i krah Jugoslavije (1990).
Bio je i pisac čuvene Biografije o Titu ali bio je i pisac nekih spornih radova koji se nisu svideli potonjoj vlasti , nakon Titove smrti.
U ovoj radio emisiji iz nekih 80-tih godina, koju sam pronašao u kolekciji SP, on govori dosta zanimljivih i intrigantnih podataka o Jugoslaviji e da bi na kraju priznao da ipak Tita puno voli. Izvanredna emisija, dosta pristojno snimljena. Jedan od jako retkih zvukova Jugoslavije prvi put na blogu. Inače mi se ovde trudimo da imamo što različitije zvukove one naše Jugosalvije i mislim da je glas Vladimira Dedijera jedan od najinteresantnijih ali i vrlo retkih na internetu uopšte, za kolekcionare istorije.
Dragi moji samoupravljači i samoupravljačice (nekad bilo jebiga) za vas malo starine iz doba Kraljevine SHS kad se na ovimprostorima...
