Рођен је 1. маја 1924. године у јеврејској породици Београду. Његов отац, Моша Јосиф, рођени Београђанин, био је трговац, заступник италијанских и немачких предузећа, драмски писац-аматер. Мајка Софија (рођ. Фахри), из богате земунске породице, одшколована је у швајцарском женском институту. Стекавши добро знање страног језика, радила је као преводилац и постала члан угледног међународног ПЕН клуба. Значајни су њени преводи песама српских песника на немачки језик. Бројни интелектуалци, попут Јована Дучића и Милоша Ђурића, били су јој сарадници и познаници.
У породици Јосиф музика је брижљиво негована. Мајка је свирала клавир, док је отац гајио посебну наклоност према оперској уметности. Иако су желели да своја оба сина, Енрика и млађег Алберта, пошаљу на студије музике, родитељи су рано препознали посебну Енрикову обдареност. Убрзо су му обезбедили првог, приватног учитеља музике, композитора и диригента Владислава Гринског, уз кога је Енрико написао своје прве композиције.
Отац му је умро 1937. године, а непосредно пред почетак бомбардовања Београда (1941), породица је отишла у Сарајево, одакле су, преко Дубровника, Сплита и Корчуле прешли у Италију. Тамо су, непрогањани, остали до 1943, а потом су се преселили у Швајцарску.
По завршетку рата Енрико Јосиф је наставио прекинуто школовање у Београду и матурирао у Првој београдској гимназији. Студирање је започео на Медицинском факултету, али је ову област убрзо напустио определивши се за студије на Музичкој академији у Београду. Као студент Миленка Живковића на Одсеку за композицију дипломирао је 1954. године. У периоду од 1961. до 1962. боравио је у Риму на студијском усавршавању. Педагошки рад је започео као наставник у Нижој музичкој школи „Војислав Вучковић“ (1955–1956) и Средњој музичкој школи „Корнелије Станковић“ (1955–1957). На Музичкој академији пратио је рад свог професора Живковића најпре као асистент (од 1957), а након изненадне професорове смрти (1964) наследио је Живковићево место на Одсеку за композицију. Следеће године (1965) изабран је за доцента, а потом за ванредног (1970) и редовног професора (1976). Као редовни професор радио је до одласка у пензију (1989).
У периоду 1967–1968 био је председник Удружења композитора Србије. Као врсни интелектуалац, изабран је најпре за дописног (25. априла 1991), а потом за редовног члана САНУ (26. октобра 2000).
Аутор је легендарне крилатице „Срби су небески народ“
Преминуо је у Београду 13. марта 2003.
У породици Јосиф музика је брижљиво негована. Мајка је свирала клавир, док је отац гајио посебну наклоност према оперској уметности. Иако су желели да своја оба сина, Енрика и млађег Алберта, пошаљу на студије музике, родитељи су рано препознали посебну Енрикову обдареност. Убрзо су му обезбедили првог, приватног учитеља музике, композитора и диригента Владислава Гринског, уз кога је Енрико написао своје прве композиције.
Отац му је умро 1937. године, а непосредно пред почетак бомбардовања Београда (1941), породица је отишла у Сарајево, одакле су, преко Дубровника, Сплита и Корчуле прешли у Италију. Тамо су, непрогањани, остали до 1943, а потом су се преселили у Швајцарску.
По завршетку рата Енрико Јосиф је наставио прекинуто школовање у Београду и матурирао у Првој београдској гимназији. Студирање је започео на Медицинском факултету, али је ову област убрзо напустио определивши се за студије на Музичкој академији у Београду. Као студент Миленка Живковића на Одсеку за композицију дипломирао је 1954. године. У периоду од 1961. до 1962. боравио је у Риму на студијском усавршавању. Педагошки рад је започео као наставник у Нижој музичкој школи „Војислав Вучковић“ (1955–1956) и Средњој музичкој школи „Корнелије Станковић“ (1955–1957). На Музичкој академији пратио је рад свог професора Живковића најпре као асистент (од 1957), а након изненадне професорове смрти (1964) наследио је Живковићево место на Одсеку за композицију. Следеће године (1965) изабран је за доцента, а потом за ванредног (1970) и редовног професора (1976). Као редовни професор радио је до одласка у пензију (1989).
У периоду 1967–1968 био је председник Удружења композитора Србије. Као врсни интелектуалац, изабран је најпре за дописног (25. априла 1991), а потом за редовног члана САНУ (26. октобра 2000).
Аутор је легендарне крилатице „Срби су небески народ“
Преминуо је у Београду 13. марта 2003.
No comments:
Post a Comment