MARTIN KRPAN The greatest hits

Ovo je ustvari kombinacija dva albuma ove vrsne grupe BOGOVI IN OVCE i albuma OD VIŠINE SE ZVRTI. Već smo ovde imali njihov prvi album a ova dva su još žešća. Muzika je izvanredna, precizno odsvirana i pleni inventivnošću.

MARTIN KRPAN je ovde ponovo za vas.

Slušajući Vladu Kreslina

30.01.2008.

Postoji trenutak kulture, proizvod nepredvidivih tokova i zrelosti, kada se u popularnoj kulturi, negde na rubu obično, pojavi nešto što izražava one koji su skoro izgubili nadu da će se sa bilo čime u svetu u kojem žive moći bar privremeno identifikovati. A tek kada to pogodi one, koji se naročito trude da se ni sa čim u svetu u kojem žive identifikuju! Omekšavanje? Saučestvovanje? Priznavanje ljudske okoline? Kako god da to nazovemo, deluje eksplozivno. U mome slučaju (a i u Božidarovome), to je prvo bio grčki Rom Kostas Hadzis, koji je u doba pukovničke diktature pevao promuklim glasom o teško odredivim osećanjima, koja su mnogi tumačili politički: kontekst je stvarao tekst. Posle je diktatura pala, a za Kostu smo saznali da je Jehovin svedok. Tekstovi su postali banalni i zaboravljivi. Zatim smo imali Dionisija Savopulosa, genija reči i muzike, koji je godinama ispunjavao naš svet mudrim i šašavim slikama; govorili smo njegovim formulama (“jedno malo more”), prepoznavali njegove kalambure (“guzogrci”), ulazili u njegove slike (“stočići napolju”, Mesec se udvaja”), služili se njegovim jezikom (“ne znam šta da pevam večeras dečici u Lavrionu, a ni starijima”), čak smo ga i upoznali, hteli da ga dovedemo u nekadašnju Jugoslaviju – ali tada za njega niko nije imao zanimanja. Mnogo docnije, otkrio je svoju naklonost za srbske ratne osećaje, i gostovao je u Beogradu: niko ga nije razumeo, što je i zaslužio. Otkačili smo ga za vreme njegove patriotsko-nacionalističke faze, i onda ga ponovo čuli na zatvaranju Olimpijskih igara u Atini. Bio je stari, korozivni, gadni Savopulos. Možda mu oprostimo. A negde u sredini smo našli svoga najboljega, koji se više nije mogao menjati, jer je umro: Žorž Brasans. Jedini koji je do kraja rekao šta treba o nacionalistima (“srećni idioti koji su rodjeni negde”), jedini je spevao prelepu, čednu pesmu o – ženskom polnom organu (“krajnje je vreme da se za ovaj instrument sreće nadje lepa hrišćanska reč”), bio je do kraja nežan i zloban. U Brasansu sam prepoznavala ono što najbolje može biti u muškome. Sa tim konstantama za opuštanje preživeli smo dosta godina u Ljubljani. Pomogao nam je Iztok Mlakar, pesnik iz Primorske, koji je pevao o svemu što nas se u Sloveniji ticalo, sarkastično do mile volje. Ima njegova prekrasna pesma o jelu, koja je ravna staroj Balaševićevoj o tome kako se nekada jelo… Vlado Kreslin je nedavno ušao u naš izuzetno uski vidik. Svake godine u decembru, Vlado Kreslin, zrela zvezda dobre muzike, ima koncert u Cankarevom domu, na koji se dovuče sve što u Sloveniji misli izvan okvira desnice, klerikalizma, fašizma, rasizma, sve što voli istočne granice i priznaje južna sećanja (ne samo rock/sex/drugs/ tripove “dole”). Nekada suviše siromašni, nekada malo snobovski, sada naprosto umorni od predavanja i pisanja, nikada nismo otišli na te koncerte, već smo ih docnije, kada se ugase praznična svetla, gledali negde januara na televiziji. Tako i ovoga puta. Vlado Kreslin je imao uobičajeni repertoar, od duhovite pesme “Ovo nije politički song”, do nežnih, i konačno “Bella ciao”, i “Vsi so venci beli”, nastupali su njegovi mama i tata, “Beltinska banda” iz rodnih Beltinaca, u kojoj se povremeno zamenjuju prirodno otišli starci - seoski muzičari, kao i ostala krajnje simpatična grupa muzičara izvan turbo-pejzaža Slovenije. Koncert se, kao i obično, produžio na skoro sat više od predvidjenoga vremena, i publika je izgledala ne manje simpatično: ukratko, pitali smo se kako od strane vlade strogo dresirana državna televizija može dozvoliti ovako jasno opoziciono ponašanje, ovako očito suprotstavljanje onome što bi hteli da vide kao gledalačko-biračko telo. Dobro, iz primera Srbije znam da trenuci radosti ovakve vrste ne znače baš ništa na onome planu koji kontroliše živote. Znam takodje da mogu ovu Sloveniju voleti, a da mi to nikada ne bude uzvraćeno. No slušajući Kreslina, palo mi je na pamet osnovno pitanje, upalila se ona neizbežna crvena svetljka racionalne kontrole kada se uživa: a zašto bi me voleo bilo koji kolektiv? Taj izbor lakše muzike u kojem smo uživali u zadnjih tridesetak godina imao je uski krug uživatelja, koje smo lako prepoznavali i sa njima prijateljevali. Lakmus-funkcija je jasna: voleti Mocarta ili Baha je veoma intimna stvar, koju ne možeš deliti sa masama široko kulturno usmerenih (ka Mocartu i Bahu) i uz to svakojakih. Neki od najgorih monstruma novije istorije voleli su tu muziku, i premda slušanje Mocarta za mene spasava to što ga je volela moja najpametnija mačka, ničega javnoga, ničega demokratski uzbudljivoga nema u deljenju ljubavi za Mocarta sa drugima. Rock i ostale generacijske stvari postale su važne za etnografsko mapiranje: toga sam postala svesna kada me je u Americi prvi put vozio taksista star preko šezdeset godina, koji je veselo udarao takt hita iz sedamdesetih. Sa pesnicima-pevačima koje sam spomenula, uvek se jasno oblikovala grupa, sa kojom sam mogla deliti i druge ideje: njihove pesme su ih prizivale upravo onako kako sam sa takvim društvom očekivala. Iz simbličke potke pesama moglo se čitati šta publika oko mene misli o politici, crkvi, levici, desnici, manje-više o svemu. Kada smo takve pesme slušali udvoje, obnavljali smo društveni kontekst koji smo ranije živeli, uveravali sebe da nade ima, a pre svega, sećali se dragih lica sa kojima smo to delili, svadja, smeha, sigurnosti da postoji minimalni program koji nije sasvim izgubljen. Danas mi se čini da program osnovne, neupitne, proverene prosvećenosti, koji je izdržao dva veka i nešto malo u tragovima, malo u institucijama, dosta u ljudima, sada neumitno izdiše. Da li trenutci sreće sa pametnim pesmicama šalju lažnu informaciju? Ili publika reaguje i postoji samo zato što još nisu svi pomrli? Da li su preneli svojoj dečici – i onoj u Lavrionu – nešto od prosvetiteljske sreće? Odgovora zasada nemam, a imaću ih sve manje i manje. Bio je dan u januaru, izmedju tvog i moga rodjendana, trenutno nijednoga rata u krugu od hiljadu kilometara, i još uvek, umesto da se nemo opijemo, nešto hoćemo da kažemo kada nam se nešto kaže. Hvala Vladi Kreslinu za toliko. pismo iz Ljubljane, 31.01.08.