Odličan džez album-singl Stjepana Jimmy Stanića sa ansamblom Vojislava Djonovića.
Ovo je jedan od mnogobrojnih singlova ovog pevača koji je bio sklon džezu i dixieju.
Ansambl Vojislava Djonovića treba posebno predstaviti jer je ovo redak slučaj "njegovog" albuma iako se ovde pre svega rai o pevaču Staniću.
Vojislav Đonović
Rođen u uglednoj građanskoj porodici u Beogradu (1921), ceo život je proveo na Vračaru, odoleo je primamljivim pozivima iz poznatih evropskih orkestara krajem pedesetih da im se pridruži. Ostao je dosledan odluci da ne svira po okončanju muzičke karijere. Izuzetak je bio nastup u Kolarčevoj zadužbini 1998, u povodu jubileja 50 godina Džez orkestra Radio Beograda, kada je uz gromoglasan aplauz prepune dvorane zasvirao uz velikane Duška Gojkovića, Boru Rokovića, Lalu Kovačeva, Stjepka Guta i druge kolege sa kojima je muzicirao tokom veoma uspešne i plodne (nažalost isuviše kratke) karijere.
Otac diplomata, kupio mu je od čuvenog majstora Lajoša Bocana sa Slavije, krajem tridesetih prvu gitaru (koju je do smrti smatrao za najbolju na kojoj je ikada svirao) za neverovatnih 300 dinara (nešto kao dve tadašnje prosečne plate). Vojkan je uporno i prilježno vežbao, otkrivao draži i mogućnosti instrumenta kojim je bio oduševljen. Posle samo godinu i po dana, uspeo je da ovlada instrumentom i da krene sa svirkom u javnosti. Dok je služio vojsku, izbio je Drugi svetski rat i samo zahvaljujući gitari i poznavanju muzike uspeo je da preživi. Kako mu je otac pobegao 1941. sa izbegličkom vladom, a brat Dušan se 1948. pridružio ocu u Americi, ilegalno napustivši komunistički raj, Đonovići su bili žigosani kao neprijatelji države, trpeći najrazličitije neprilike, poniženja. Vojkan se teško snalazio, a onda je počeo, uz pomoć kolega i prijatelja da svira po igrankama, a kada je prvi u Srbiji nabavio električno pojačalo (jesen 1948), više nije bilo dileme da je nezamenljiv. Košarkaški teren "Crvene zvezde" na Kalemegdanu bio je najpopularnije mesto za igranjac u gradu, a jedan od najomiljenijih muzičara bio je Vojkan, zbog izvrsne tehnike i stalne želje da napreduje i iznenađuje, kako kolege tako i plesača (slušaoce). Tome je umnogome pomoglo i pojačalo RSV koje je bilo pravo malo "čudo tehnike".
Stalni član Džez orkestra Radio Beograda pod rukovodstvo Mladena Bobija Guteše postao je 1951. Kao solista, kompozitor i aranžer bio je jedan od najaktivnijih članova sve do prestanka rada, u najznačajnijem džez sastavu u gradu 1958. Od 1959. do 1962. sa velikim uspehom svirao je kao solista u Velikom revijskom orkestru Ilije Baćka Genića, da bi se iznenada odlučio da prestane sa aktivnim sviranjem i da se zaposlio kao urednik izdanja u Produkciji gramofonskih ploča. U zasluženu penziju otišao je 1977.
Ostao je u prijateljskim odnosima sa kolegama, posebno Batom Jankovićem, Predragom Ivanovićem, Borom Rokovićem, Bobijem Gutešom i Bubišom Simićem. Direktno je uticao na razvoj i karijeru Zorana Jovanovića koji ga je zamenio u Džez orkestru, ali i na brojne mlade kolege koje su se inspirisale njegovim solima i energijom retko prisutnom u džez muzici. Njegovo muziciranje odlikovalo se izvanrednim drajvom, preciznom frazom i neiscrpnom energijom koji su često uobličavani u melodična i nezaboravna sola. Prijatan zvuk Vojkanove gitare bio je dodatni kvalitet u ansamblima u kojima je svirao. Veseo, tih, skroman i dobrog zdravlja, uvek je bio spreman da pomogne savetom, ali i da često popriča o džezu i prohujalim vremenima kojih se rado sećao, posebno perioda rada u Džez orkestru. Posle iznenadne i kraće bolesti, 5. januara ove (2008) godine, otišao je u legendu. (S. Arandjelović)
Ovo je članak iz lista DANAS koji je jedini ovako nadahnuto i lepo opisao u dva tri pasusa život i rad ovog vrsnog gitariste i aranžera. Nažalost ničega naročito nema na WIKIPEDIJI.
